Но сватови и не поклањаху толику пажњу овоме Турчину. Они су мислили да је ово учињено више из радозналости но из какве злобе и пакости. Сватови једва чекаху да се сврши венчање па да продуже пир а на оног Турчина више и не помишљаху.

Мара и Кузман стојали су заједно једно поред другог, и, не прође много а стари попа једва домиле до њих из олтара и отпоче певушањем венчани обред.

Венчање би најзад свршено и сватови се враћаху полако кући а таламбаси и свирале опет забрује.

Бујно весеље текло је целог дана. Игра, песма, свирке и таламбаси, све се то беше измешало у Симиној авлији.

Но и то се сврши. Ноћ беше дубоко завладала. Сви сватови беху се већ разишли.

Мара и Кузман, спојени божанском благодећу, проводили су сад часове у највећој срећи и блаженству.

Али сурови и крволочни Турчин и овде се појави подмукло. Он немилостиво раскида ову жарку љубав, која сад свом силином букташе. Онај дакле, исти Турчин, што онако подмукло посматраше за неко време Кузмана у цркви, он њега беше још у хајдучким хаљинама опазио, када се он беше издвојио од Мицкове дружине и пошао Симиној кући. Његово хајдучко одело издавало је сумњу код овога Турчина, да је он одмах помислио, да је то сигурно хајдук из Мицкове чете, за кога се беше чуло да је у околини Видина.

Мицко је са својом дружином истина био у Видину, но он је ту живио потајно, појављујући се у вароши у обичном грађанском оделу, те зато нису могли Турци ни да их примете.

Онај Турчин, уверивши се да је младожења — Симин зет заиста онај хајдук, одмах оде кадији и извести га о овоме.

Тек што је четврти дан освануо после свадбе а пет, потпуно наоружаних турских пандура, које беше кадија послао бануше у Симину кућу.

— Саба најрула! — викнуше они, улазећи у собу.