I.

— Камо селам бре, ћопек псето. ! — викну Мицко к’о гладан курјак једном турчету, које беше поред њега прошло, хватајући се за нож, који беше дубоко зарио испод појаса.

— Коме селам, море?!... ене де!... зар Турчин Каурину?! — одговори усплахирено Турче, чудећи се.

— Турчин!... Каурин!... Бре ћерата... ћерата! — цикну, Мицко па, исукавши ханџар, бесно појури на турче.

Гле!... турче се већ трзаше испод Мицкових ногу к’о заклано јагње,... ханџар сав крвав а бујна детиња крв прскаше далеко на све стране.

И баш никога — баш никога да види, да притекне у помоћ!... Не!... Мицко утече весело и задовољно, што је овако јуначко дело извршио, избегнувши сваку казну.

Сунчани зраци беху већ зашли далеко иза гора. Густа помрчина спушташе се лаганим ходом на земљу. Вечерњи, пак, ветрић тихо ћарлијаше, обарајући већ увело лишће, а својом свежином, која чисто опија, хлађаше млађано турче, попрскано својом врелом крвљу.

Ето какав вам је тај злогласни Мицко. Још му ни пуних шеснајест година а он већ коље. Види ли само какво турче а он — „ћопек!... ћерата!...“ па одмах за нож и коље.

Такав вам је и сада. Прође улицом, сретне кога са чалмом на глави, а он се сав накостреши, очима запламти, па само режи.