— О, здраво јуначе, здраво! — викну Сима, кад опази Кузмана да се примиче његовој кући.

— Здраво бабо, здраво! — отпоздрави му Кузман, сав усплахирен и не прибран, још од како се растави са својом дружином, затим брзо приђе Симиној руци, — пољуби је а Сима опет њега у чело.

— Весео си ми, весео синко!... А?!... дозволи?! питаше радосно Сима, тапшући Кузмана по рамену улазећи у кућу.

— Дозволи, бабо!... хвала му!...

— Војвода!... Мицко!... дозволио!.., живео! — клицаше веома радосно и узбуђено старац, улазећи са Кузманом у собу.

Баба Ранђија и Мара кад видеше пред собом Кузмана и кад чуше оно клицање Симино оне чисто умираху од радости.

Ранђија загрлила Кузмана, па и не зна да учини крај својим пољупцима и врелим сузама.

А Мара?!... Ах, Боже мој, колико силна и ватрена љубав!... Она није ни осећала да стоји на земљи већ као да лебди у ваздуху. Крв само буји, лице се зажарило а срце хоће да искочи. Нека тајанствена туга обузела јој душу па једва дише. А оне црне очи?!... чисто варнице лете из њих па вам као стреле пролазе кроз срце и тако га сажижу.

Чим се Кузман извуче из загрљаја баба Ранђијиног а он Мари а ова њему чисто полетеше једно другом у наручја. Мара загрлила њега па наслонила своје врело чело на његове