— Гле гле! — викну Мицко смешећи се. — Још је није ни видео а већ залуде за њом!...

— Не, војводо, ја њу познајем још од онога дана, када дођосмо у Видин!... Она је још онда радо пристала да пође за мене, али ти ја то до сада никако нисам смео поменути!... Ти ме војводо, баш сад залуди!...

Мицко се сад тек сети што га је Мара онако благо а тужно посматрала, не смевши се никако усудити, да му помене за ту ствар. Он је сад могао и сам да осети, како би ово двоје јако унесрећио, када би им правио какве сметње.

— Кад је тако, брат — Кузмане, а ја ти од свег срца и у име целе дружине опраштам!... Иди, венчај се и проводи у миру и задовољству слатке дане са оним прекрасним анђелом!... Будите обоје срећни и задовољни! Бог вас благословио! — викну Мицко врло радосно.

Сад наста дирљиво опраштање Кузманово са дружином.

И он а и дружина осећаху у срцу као неку смешу од туге и радости. То вам је она тугованка, — песма, која вас тужно дира и опет увесељава. Жао им беше што ће се после оноликог заједничког четовања, после оноликих тешкоћа и бораба, у којима сву опасност беху заједнички делили међу собом, сада морати да се раставе. Сви се ипак дубоко радоваху, што се војвода одазва жељи њиховом другу и што ће сад моћи да споје два млађана срца, која су толико чезнула једно за другим, која би можда и сагорела, да само Мицко не осети толику силину њихове љубави.

Пољупцима, којима се Кузман обасипаше са својим друговима и са својим војводом није било краја.

Најзад се са сузним очима и дубоким болом у души раставише.

— Збогом, збогом... мој храбри и драги војводо!... Збогом, моји мили другови, збогом! — викну Кузман и пође.

— Срећан ти пут, брат — Кузмане, срећан ти пут! клицаху