Ранђија и Мара стајаху поред њих и радознало посматраху Мицка.

— Седи и ти, бабо, седи! — рече Мицко, — немој диванити ту као млада, има млађих за то!...

Сад баба Ранђија седе до Симе а Мара изађе да им донесе ракије.

— Ваљано чедо! — рече Мицко бацивши поглед за Маром, када ова беше изашла. — Јесте ли јој бар нашли ђувегију?...

— Па... нисмо још! — настави Сима.

— Бога ми, време је, треба да је већ удомите!...

— Па... хоћемо, хоћемо, војводо, само ако Бог нареди! — одговори Сима а Ранђија се само превијаше а на њеном старачком лицу већ поче да сија неки благ осмејак.

Мара већ беше донела ракије, па послуживши их неколико пути, она се измаче мало подаље и дуго посматраше, Мицка, стојећи као какав кип, а час — час бацила би поглед и на Симу и Ранђију, да је не би они приметили.

Она га је тако тужно и благо посматрала, као да је хтела од њега нешто, што јој је најмилије срцу да измоли. Но никако се не смеде усудити да отпочне.

Мицко и сам беше приметио ово, но ни сам се не усуди да је што запита.

Најзад, после дужег разговора, опростивши се са свима, Мицко изађе из куће и оде право у хан, где му беху другови заостали.

Дружина му већ беше око њега, запиткујући га где се оволико задржао.

— Бога ми, — рече Мицко, почевши да им говори о својој посети код Симе, — баш ваљана цура!... Благо оном оцу и матери, што је родише онако лепу!... Благо ономе, на чијем крилу буде први пут заспало оно красно девојче!...

— Харамбашо... војводо! — викну један из његове дружине а то беше Кузман, који не могаше више да слуша о овоме анђелу, — ја морам или умрети или узети ту девојку!...