заблиста. Ваздух је био сад тако свеж и мирисан; као да сте у средини какве шуме. Мицко, одмах после кише, изађе у варош да се мало прође. То исто учини и Сима. Кад у једној улици а Сима, ударивши Мицка по рамену викне:

— Помоз’ Бог, војводо!...

— Бог ти помогао! — рече Мицко зачуђено. — Ти ме канда познајеш?!...

— Слушао сам о теби, војвода! — продужи Сима.

— Па како си ме познао сад?...

— Чуо сам да си дошао овде — у Видин па по причању о теби, рекао бих да си сигурно ти то Мицко војвода, из Македоније!...

— Да, да, ја сам!... А одакле си ти старче?...

— И ја из Македоније!...

— А кад си дошао овде?...

— Па, биће тријестак година!...

— Имаш ли ти још кога овде? ...

— Имам... имам жену и једно дете!...

— Нека ти их Бог поживи! — рече Мицко и хтеде да продужи пут но Сима га задржа:

— Војводо, ја бих те нешто замолио, ако би ми хтео дозволити?...

— Говори старче слободно, шта желиш?...

— Ама знаш... моја баба и дете баш би волели да те виде... кад би хтео да одемо до моје куће?...

— Добро, добро... хајд баш кад им је толико воља! — рече Мицко и пође са Симом.

Управо, ово беше само Симина жеља, да га посети његов — тако чувени земљак а не искључиво жеља његове жене и детета.

Кад већ уђоше и у саму кућу, Сима гурну собна врата и пусти Мицка да он први уђе.

У соби беше баба Ранђија — Симина жена и кћи му Мара. Пошто се Мицко поздрави с њима, он седе на „дивану" а поред њега и Сима.