— Путуј аго, па поздрави и моје и твоје! — викну Мицко у највећем задовољству.

Опростивши се овога српскога крвника, који читава чуда ствараше са Србима у Ресену, Мицко се са својом дружином здраво и весело врати у Видин.

III.

У једном крају од Видина, близу, велике турске џамије, била је мала, ниска кућица бела к’о снег. У њој је живео неки Сима т. зв. Сакаџија. Сакаџијом га зваху за то, што је носио воде појединцима саком те се тако хлебом хранио. Њега сиротиња управо и натера, те напусти своју домовину — Македонију и дође у Видин, не би ли му се окренуло коло среће. Истина и сада је сиромах, и сада мора да се горко мучи, да би стекао кору хлеба, али опет сада се осећа много задовољнијим.

Он се беше овде и оженио и добио свега једно дете — Мару, која сад беше већ одрасла девојка, баш у најлепшем цвету. Тек јој је осамнајест година. Висока, стасита, па кад иде а она се само шиба. Лице к’о роса нежно а бело к’о млеко. Очи црне к’о катран, па враголасто сијају а танке ибришим — обрве спојене па се изнад очију повијају као каква змија. Коса густа, црна дугачка, па се разлила по леђима к’о снопље.

Прави анђео!... К’о да су је виле родиле и однеговале а не обична жена. А била је вредна, што но веле, к’о кртица. Уђите само у њихову кућицу, па да видите шта је ред. Све на свом месту, па чисто, сјајно, — као у неком богато уређеном дућану. Кад уђете унутра, а оно чисто мирише.

Отац ју је јако волео. То му је била сва нада и све имање.

Беше једном врло леп дан. Тек што је киша престала, угасивши само врелу прашину, а сунце опет