он послао у потеру. Он је са неком зебњом очекивао сваког тренутка Мицков повратак и освету. Он није могао да напусти никако ту мисао: да ће му се Мицко кад-тад осветити.

У том очајању паша је непрестано слао своје шпијуне, којима је био задатак да воде рачуна о томе где је Мицко и да гледају да га ма којим начином униште.

У тој намери ресенски Мустаф ага, идући трагом Мицковим, дође и у саму Браилу. Он је син старог Сулејман — аге, који беше међ’ Турцима веома чувен због свог огромног богатства.

Но намера Мустаф — агина није се могла остварити. Човека, који би се смео усудити да убије Мицка, у Браили није било. Сам пак он није смео ни у очи да му погледа а камо ли још да покуша да га убије. Не могавши да оствари своје планове, Мустаф — ага напусти Браилу с намером да се врати у Ресен.

Чим Мицко сазна, да је ту — у Браили и Мустаф — ага, он брзо појури за њим. Кад виде да њега ту нема, он одмах са својом дружином пође његовим трагом и дође у Букурешт. Ту га известише неки његови земљаци, да је ага отишао у Питеш. Он одмах продужи пут за њим и после неколико дана стиже у Питеш. Но и ту га не затече. Али Мицко никако да попусти. Он се беше тврдо решио да смлати и Мустаф — агу, па ма га и до самог Ресена јурио. У тој намери он опет продужи пут идући непрестано његовим трагом. Пређе Крајову па преко Калафата и Дунава стигне у Видин. Тек што беше стигао а он чу да је пре кратког времена ага пошао за Белограчик. Мицко брзо појури за њим и скоро на половини пута он га сустиже.

Ага се запрепасти кад угледа Мицка и виде да јури к њему. Он се брзо досети злу али немаде куд. Чим му се Мицко примаче а он му се дубоко поклони и одаде селам, како су га отац и мајка поздравили и ово — оно. Но Мицко нити му отпоздрави на селам, нити га пак хтеде много саслушавати, већ исука јатаган и за тренут а Мустаф — агина глава, сва у крви већ се ваљаше по врелом праху.