Чим беху врата искрућена, одмах плануше два пиштоља и Коста с места паде мртав. Док су остали стражарили око куће, дотле са шесторицом Мицко појури у собу са голим и крвавим јатаганима и за тренутак ока све беше мртво, поклано.

— Тако треба зеленашима! викну Мицко, па узевши онај завежљај, који Кристаћ беше јако притегао уз груди, изађе са својим друговима и оде право Костиној кући.

Четворица од њих беху понели мртвога Косту и сахранише га потајно.

Мицко извади скоро половину од оног новца — преко пет стотина лира и преда их Костиној жени, која услед смрти свога мужа беше за сада лишена сваке помоћи.

Сутра дан Мицко са својом дружином већ беше у гори. Он је знао да ће румунска власт, чим сазна за ово злочинство, дићи читаве хајку за њим.

И заиста, потера, у велико сакупљена, већ је јурила у правцу, којим беху хајдуци по казивању неких отишли. Потера је у залуд крстарила на све стране: Мицка и његову дружину нити нађе, нити им што науди.

Мицко за сада беше сит борбе, па и не сачекав потеру, он се упути ка североистоку, пређе преко реке Олте и после неколико дана стигне у Браилу, доста велику варош, на Дунаву недалеко од границе између Русије и Румуније.

Ту се сад он са својим друговима, склони код својих земљака, којих овде беше прилично и то стално настањених. Како је имао прилично новаца, то кријући се, проведе овде неколико месеци.

Од онога пак дана, кад Мицко са својом четом од самих бећара, онако грозно уништи турску потеру у Петрињској гори, Турци никако не заборављаху на „харамбашу Мицка". Често га они помињаху са неким дубоким страхом и говорили о њему као о каквом непобедивом витезу.

Ресенски паша непрестано је био у неспокојству од онога дана, када Мицко утече испред онолике навале, коју беше