— Сви погинуше, ефендија! — викну он у највећем страху.

— Хајдуци, а?!...

— Поклаше их све!...

— Слуге?!...

— Да, слуге!

— Ох, ох тако!... алал им качамак! — узвикиваше Кристаћ, пун радости, појури на врата, ваљда да претреса поубијане хајдуке, не били нашао какав златник.

— Куд ћеш?! — викну момак, задржава га, — Зар Хоћеш да и тебе премлате?!

— Зар слуге?!. мене?!...

— Бог с тобом, јеси ли ти луд?!... хајдуци!.... какве слуге; нел ти рекох да су слуге умлаћене!...

— А јаој!... о ћирије елејс’н... ћирије елејс’н!.., помагај!... убише!...

— Отварај бре стара „грчино"! викну Мицко, ударивши снажно мартинком о врата; до који беше већ дошао, попевши се степеницама са својих шест друга на чардак. — Сад ћу ја теби показати и Ћиру и „Алексу!“

— А јаој!... ћирије... лејс’н.. сад, сад! чује се Кристаћев глас изнутра. Он се беше устумарао по соби, носећи један велики завежљај са златницима, звецкајући, тражећи место, где би их могао сакрити.

— Отварај бре, псино! — грмну Мицко. Ах ћерата — ћерата! — па подметну са још двојицом јатагане и врата беху за тренут искрућена.

У соби владаше само плач и лелек. Жене онесвешћене од страха, беху попадале а деца се затрпала по креветима па и не дишу. Само два Кристаћева сина беху, са ножевима и пиштољима у руци, на вратима. Кристаћ и даље тумараше по соби са оним завежљајем, па кад чу да се врата свалише а он поче да гребе ноктима по поду, наравно, сасвим инстиктивно, мислећи да ће се тако моћи да сакрије.