спавао, као и обично, наслонио се на миндерлуку, па пуштајући густе и према светлости беле колутове од дувана, он је само „еглендисао“ Енглеидисати значи исто што и башкаритисе, уживати. . Час је нешто са синовима разговарао, а час опет са унучићима ћеретао.

Од једном улети у собу један од његових слугу преплашен и викну:

— Неки људи, ефендија, прелазе преко зида:...

— Људи?!... преко зида.!... какви људи море?! — брзо питаше Кристаћ, а дрхтавица већ беше завладала њим, да он једва изговараше ове речи.

— Страшни, ефендија!...

— Страшни?!...

— Оружани!... око петнаест!...

— Оружани?!... педесет?!... О ћирије елејс’н.., ћирије елејс’н! — поче Кристаћ да се крсти, пошто беше већ скочио са миндерлука.

— Иди!.... трчи брзо море! — викну Кристаћ момку, хтевши да га удари, — Трчи брзо, па са осталим момцима одмах да по хо... хватате те зли... зликовце, не пребијене па... па...ре нећу вам иначе дати!...

— Платићеш ти, чини ми се, још сад! — промрмља момак и брзо изађе, јер га Кристаћ у мал, не млатну „чибуком", из кога се дим још по мало таласаше и повијаше у ваздуху.

Севање и грмљавина не престајаше. Изгледало је као да се и сама природа окомила на Кристаћа.

У дворишту се већ мешаше запомагање слугу са бурном грмљавином. Шест момака беху изашли са моткама, што беше за Мицка и његову дружину само играчка. Шта више то им беше као добро дошло, јер њиховом крвљу опраше своје скоро зарђане јатагане. Само онај први, поменути момак, беше и сувише лукав, па не хте да се туче, већ видевши шта би од његових другова, а он беж — те у Кристаћеву собу.