Но на велико његово изненађење они беху тако увећани, да их он не би могао ни за две године исплатити, па ма и пропао радећи. Но Коста се још више запрепасти, када му овај зеленаш показа још и једну облигацију, по којој му он дуговаше неких педесет цесарских дуката. Зато Коста и дође оне вечери онакав својој кући. О томе је он за време вечере Мицку и његовој дружини испричао, што их још више озлоједи на Кристаћа, услед чега се и решише да га заиста још исте ноћи нападну и раставе са душом.

Киша те ноћи свом жестином беше навалила. Севање муња не престајаше. Громови тако беху учестали, да се чисто сливаху у једно страховито брујање, те изгледаше као да се небо прелама.

— Баш згодно време! — рече Мицко својој дружини, када се беху већ кренули Кристаћ-ефендијиној кући.

И заиста. Кристаћева кућа беше већ на крају села. Ту му је било пољско добро — „чифлук", па ту и кућу подигао. Нешто услед тога што му је кућа била удаљена од села, нешто услед јаке кише и грмљавине, пуцњава се из његове куће не би могла чути, ако би при Мицковом нападу била изазвата.

— А има ли их колико? — упита Мицко Косту, када се већ приближише Кристаћевој кући.

— Па, има их, бога ми, прилично! — Одговори Коста.

— Од прилике? ...

— Па, биће их око шеснајест, заједно са децом и момцима!....

— А је л’ кућа ограђена? ...

— Јесте, зидом! — одговори Коста.

— А је л’ висок? ...

— Па прилично, али се може опет прећи!...

Тако се продужаваше разговор између Мицка и Косте а растојање између њих и Кристаћеве куће било је све мање и мање.

Кристаћ беше већ вечерао. Но после вечере није одмах