У истом селу Пјатри, живео је поменути Кристаћ-ефендија. Он своје порекло води из Грчке, а овде се још поодавно стално настанио. Самим тим што је он по народности Грк, чим је Мицко сазнао за њега, одмах га је презрео. Он је Грке гонио на сваком кораку још од оног дана, када се с њима тукао у ресенској цркви.

Но Кристаћ је био и иначе врло гадан човек. Његова мала кафаница, један „буџак" са бакалским ситницама и његов велики шеретлук и зеленашлук донесоше му велико богатство. Он би се целог дана једио, кад би случајно заборавио, да наспе и пола воде у већ продато пиће. У оном пак бакалском „буџаку" правио је читава чуда: Ко узме нешто на вересију за двадесет пара, он би забележио у његовом масном „тефтеру", педесет, шесдесет, па некад и мало више.

Може се рећи, да је он за новац живео, новцу се клањао, за новац би и самога себе продао. Новац му је био све и сва. Ни најмање није он презао од тога, што је онако срамно увећавао вересију, што није могао пропустити а да у сва пића не наспе и пола воде или што је често морао да прави и лажне облигације, само да што више злата приграби.

Многе је породице упропастио он на тај начин. Многе је сиротане, голе и босе немилостиво истерао испод њихових кровова, продавши им и кућу и покућанство а све за лажне дугове.

Био је заиста прави зеленаш.

Оне вечери када је Мицко онако дуго очекивао на Косту код његове куће, тада се Коста беше задржао код Кристаћа да прегледа своје рачуне и да плати.