година досели у ово село и то из Македоније. Мицко се брзо упозна с њим и узе га за свога јатака. Тако сад Мицко нађе склониште и за себе и за своју дружину и то за целу зиму.

Поседали би они тако око ватре па причали један другом своје доживљаје и тако проводили време до неко доба ноћи. Тако су проводили време скоро преко целе зиме.

Најзад прође и зима. Мицку као да порастоше крила. Живописно пролеће дало му је нову снагу. Он се сада одмах вину међу огранцима Трансилванских Алпа, тражећи онако бујну гору, као што беше на Петрињи и да у њој проводи онако веселе пролетње дане. Каткад силазио би он опет до свога јатака Косте и тако разговарали к’о обично.

Тако се једном беху поређали сви око ватре у Костиној кући. Само њега још није било код куће. Густа помрчина беше већ дубоко завладала. Они разговарајући се пуштаху читаве облаке од сагорелог дувана, а Костина кћи служила им је непрестано љуту комовицу. Некад би и они престали са разговором, мислећи што ли Косте још нема.

Беху се сви задубили, посматрајући како се пламен високо повија, ватра пуцкараше, кад, а на вратима бану Коста изненада.

— Здраво јунаци! — викну Коста тако снажно, да се остали чисто запрепастише.

— Здраво брат-Коста, здраво! — отпоздравише му остали, — носиш ли нам какве добре гласове?

— Па.... носим! — одговори Коста, а за тим, после кратког ћутања, чисто заповедајући, громким гласом узвикну: — Још вечерас Кристаћ-ефендија мора погинути!...

— И треба, за њега живот и није — одговоре остали-но зашто, зашто, шта је то било и треба ли одма да пођемо!.....

— Не не.... на гладно срце не иде се, зашто, казаћу вам! — рече Коста, а затим ослови своју кћер: — Дете, донеси што за вечеру... брже, немамо кад чекати!...