у Ћустендил. Из Ћустендила, одморивши се у њему за извесно време, продужи пут и дође у Софију а одатле преко Берковца и Ћипровца стигне у Лом, који лежи на самом Дунаву источно од Видина.

На овом путу пробавио је читав месец дана. Морао је да се на сваком кораку пази, да га Турци не би ухватили, јер они доминираху онда и над Бугарском.

Снег беше већ увелико пао. Где год погледате а оно се само бели. Место онаког пролетњег чара, сад беше завладала нека тајанствена суморност. Умилна песма многобројних птичица престала је. Место ње сада чујете само монотоно шкрипање испод ногу.

Све беше тужно и суморно. Нигде људскога створења. Све се то згурало по кућерцима, а густи димови високо се повијаху изнад њихових димњака.

Мицко је само ноћу силазио у оближња села и преноћивао а дању је више на путу био. Негде је морао и преко самих снежних планина прелазити, само да не би Турцима пао у шаке.

Хладни зимски ветрови на планини не попуштаху. Изгледа као да им беше стало до играња. Док су с једног места дизали читаве облаке од снега, дотле га на другом месту насипаху и на тај начин правили читаве бедеме од снега. Каткад би се чуло урликање курјака, које међу планинским кланцима далеко одјекиваше, а није изостала ни јека од удараца оштрих секира а за овим пуцњава и пад већ исечених букава.

Пут је био заиста несносан. Зато он и пробави читав месец дана на њему.

Кад стиже већ у Лом, он се и задржа са својом дружином у њему и то пуних 20 дана. Наравно да је и ту живео потајно, кријући се од Турака. Одморивши се прилично, он пређе преко Дунава у Румунију и дође у варош Слатину, на реци Олти, а одатле у село Пјатру.

У селу Пјатри живео је неки Коста, који се још пре двадесет