образ!... Ја мислим, другови моји, — настави он после кратког ћутања — да нама више нема склоништа ни прибежишта не само овде, у овој гори, не само у овим оближњим селима, већ ни у свој Турској!... Бесни ресенски паша, кад буде чуо за овај пораз његове потере, он ће на нас дићи хиљаде Турака. Нас је мало, истина храбрих, који не жалимо умрети, али не би требало лудо ни гинути. Ја мислим другови, да ће најбоље бити, да ми одемо што даље одавде. Ја сам за то изабрао Влашку! Румунију.

— Тако је!... хоћемо!... С тобом ћемо и у ватру и у воду!... Куд ти туд и ми!... живео војвода Мицко!.., живео... — бурно клицаше његова храбра бећарска дружина.

Тек што се беше Мицко кренуо са дружином, напустивши Петрињу, а плаха киша захвати их и сипаше као из кабла. Но они се не заустављаху. Журили су што више могаху у правцу северно од Петриња. На очекивање нове потере нису заборавили, јер јој се сваког часа надаху, услед дуготрајне кише, остављаху сад за собом јасан траг.

Ресенски Мехмед-паша чим сазна за погибију своје потере, одмах нареди да се састави друга што пре и то много јача од прве. Он беше дошао на место ранијег паше, који беше лепо живео са Мицковим оцем. Одмах је сазнао за Мицка, као опасног царског одметника и гледао је да га што пре смакне.

Потера, од преко пет стотина Турака беше већ на окупу.

На челу потере беше ресенски Осман-бег, кога беше паша одредио.

Они одмах појуре ка Петрињи. Сада су ишли много опрезније но пре. Са великим страхом, ма да их беше толика множина, примицаху се они ка Петрињској Гори. Наиђоше најзад и на мртва телеса погубљених Турака, која беху сва у крви. Сада им се поче кожа још више да јежи. Срца им почеше још јаче да куцају.

У грозничавом страху загазише они и у саму гору. Но