Хајдуци, к’о гладни вуци, размањиваху плахо на све стране.

Убојна звека љутих јатагана... сјајне варнице, јаук, запомагање, — све то страховито проламаше ваздух за неко време.

— Ура!... живео наш славни харамбаша!... живео наш војвода Мицко! — разлегаше се глас храбрих бећара, који беху, појурили на заостале Турке, а ови безобзирице са свом жестином, не могавши одолети Мицковој чети, нагоше бежати, не би ли само изнели живе главе из ове погибије.

Мицко само расте, његова бујна крв беше се јако узрујала, а срце бије ли бије! Он и не хте да јури за неколицином одбеглих Турака, већ само посматраше, како његова храбра дружина бесно јури за њима, а ови се само котрљају. Око му засузило, на лицу осмејак пун радости па и само срце нешто скаче у јуначким грудима! и оно је радосно.

Ту се сад могаше видети и старина Радоје. Док беше праска од мартинака и звекет јатагана, он се ту није дао ни приметити. А сада — исукао неку зарђану јатаганћину, облеће око поубијаних Турака, који све у крви беху огрезли, па само режи, а по гдекојег и пробурази, да би се уверио, е је заиста мртав.