Када се беху приближили својој стражи приметише они, како се из даљине правце к њима, креће велика руља наоружаних турака. То беше потера. Тек што киша за неко време престаде, а зраци се већ од сакривеног сунца помолише. Сјајно оружје и алеви фесови према сунчаним зрацима јасно показиваху да је ово потера.

— Стража на своје место! — викну Мицко — Остали нека заузму бусију и кад чују моју мартинку нек сипају што жешћу ватру до даље команде!... Гледајмо да нам ни један не оде читав! Нека зна паша, што шаље потеру, ко је Мицко харамбаша!...

Сад Мицко крочи на неколико корачаји испред саме бусије, коју беше његова дружица заузела, па заузевши један повећи грм, он клече са запетом мартинком а погледом управљеним на потеру.

Потера се безбрижно примицаше овима. Турци и не помишљаху на то, да ће наићи на хајдуке још при самом улазу у гору. Беху се ускомешали... ишли су без икаквог реда. Неки певаху „турске севдалинке", неки се договараху о нечем, неки се беху опет сасвим издвојили, са погнутим главама дубоко замишљени.

Тако се та растројена гомила примицаше све ближе и ближе. Мицко као да им кораке броји. Упро оштар поглед у њих па и не дише.

— Још десет корачаји, — помисли Мицко бар у себи. — Нећу почети док не буду на даљини од педесет.

Г-р-р...! — одјекну планином Мицкова мартинка.

Иза његових леђа ватра сипаше к’о из неког вулкана. Плотун за плотуном само грми а гора се силно разлеже. Њих је шеснајест а Турака преко три стотине.

Турци к’о снопље падаху. Многи изненађени и не потражише спаса у своме оружју већ нагоше бежати куд који. Неки од њих, у великој забуни, не знајући куд ће, управише своје бегство правце хајдучкој чети.

— Паљбу прекини! — грмну Мицко, — са голим јатаганима у руци — напред!... Кољи.