Пуцањ читавог плотуна загрми... јатагани звекну и већ видите где се по који Турчин или Грк купа у својој крви.
А старина Радоје?! Он вам је за време боја увек повучен, а онда када борба престане извлачи одмах јатаган и тако са голим јатаганом у руци поносно шета поред убијених душманина кољући поново онога, који би давао још каквог знака о животу.
Не могаше старина од Грка да оде у цркву и да принесе своје молитве Богу. Побуни момчадију, освојише цркву, али он мора с њом у гору, јер и њега хоће да обесе.
Он није био више за бој. Осамдесету је давно превалио. Место јатагана и мартинке он узима гусле те увесељава храбру Мицкову чету.
Зима беше већ на прагу. Бујна гора која из далека изгледаше као каква горостасна стена, сада беше бледа, жута као боник на последњем часу. Врели сунчани зраци сада беху хладни. Плаха а хладна киша не престајаше. По који прамичак снега, као бисер већ се спушташе полако, таласајући се на земљу.
— Другови! — почне Мицко одважно, када беху сви око њега сакупљени, — у гори нам више станка нема!... Зима је већ ту, а курјаци нисмо да овде и зимујемо. Сиђимо потајно у оближња села и кријући се од Турака чекајмо на прве пролетње зраке!...
— Тако је, тако!... ура!... Живео војвода Мицко — клицаху остали.
Чује се звиждање. Они одмах прекину њихов договор.
Чудновато ли вам је то звиждање!... Монотоно а дирљиво као да има неку тајанствену моћ!... Тужно се оно разлегаше по гори, као кад самртник болно шапће и моли за последњу помоћ.
— Напред јунаци! — викну Мицко, исукавши јатаган и пође лаганим кораком у правцу одакле се беше чуло звиждање. —
