Ето како се харамбаша Мицко проводи у гори. Још му нема ни деветнајест година, а он прави див. Коса... густа... црна... доста дугачка па на више повијена.., чисто бљешти према сунцу. А обрве... па она два сјајна и крупна ока... страх вас обузима кад у њих погледате. Науснице му тек беху загарављене. Дугачак фистан од белог платна а доле такође беле — сукнене чакшире. И фистан и чакшире — све то беше машћу натопљено; да их киша не би квасила. Преко фистана зубун, а сјајна сребрна пуцад на њему као да горе у пламену према врелом сунцу. Око паса притегнут широк појас — дивно ишаран а испод њега крију се к’о живе гује: оштри а дугачки јатаган, један љути ханџар и један велики револвер. Лаке опанке... а кајиши се око крупних ногу високо повијаху.

У накрст преко прса, два широка кожна реденика са тешким убојним метцима а тако исто и преко појаса. Заиста, штит би му био излишан!...

Дугачка мартинка увек му беше верни друг — она се не одвајаше од његових руку.

Прави витез!... див!... горски цар!.. И у самим очима његове дружине изгледаше страшан:

— Живео наш харамбаша!... живео војвода Мицко! — клицаху они радосно, када га видеше овакога у гори, у својој, средини, и изабраше за старешину.

Тако они проведоше пуних осам месеци у гори. Увек по три стражара беху на својим местима, док су се остали или договарали о нечем или увесељавали.

Чује се звиждање а они, са исуканим јатаганима и напереним мартинкама, полако ступају у правцу, одакле је тихо звиждање долазило.