танковрхе јеле... стари храстови, китњасти борови, продираху високо кроз атмосферу као какви џинови.

Тек што беху први пролетњи зраци. Гора се већ беше заодела својим зеленим плаштом.

Прођете кроз гору па и нехотице седнете да се одморите. Чујете жубор поточића, који се тихо — крадом провлачи поред бујног планинског биља, као да хоће своје сјајно -лице да сакрије. Ветрић тихим шумом лахори, те вас својим шумом чисто опија. Гора само бруји. Каткад каква грдна орлушина пролетела би муњевитом брзином, тражећи свој жељени плен.

У средини саме горе видите бокор, румене руже око старог, храпавог дебла. Не!... то је харамбаша Мицко са својом дружином од самих бећара. Храпаво и прастаро дебло, око кога се овај бокор повијаше, то вам је старина Радоје. На крилу му старе српске гусле, остављене као символ његових прадедова. Сви немо ћуте са погнутим главама, као да су на страшноме суду.

Радоје пева: