и симите. Они га с презрењем само погледају, — вероватно што им се једу „буреци“, али немају чиме да их плате! Паде ми у очи како су све то озбиљни људи овде! Нико се и не осмејкује, а камо ли да се гласно насмеје. Да ли то долази од велике мудрости, или можда од велике жалости и сиротиње?!

Нисмо далеко од Чаталџе одмакли, па воз већ савијаше око првог воденог једног огледала, мирног као да је од углачанога сребра. То беше прва лука од Мраморнога Мора. Изгледаше мраморна у толико што не беше на њој никаква живота. Али обала беше као урамљена у некакво џбуње са густим златножутим цветом, од којега јутарњи поветарац бацаше до у наше вагоне таласе од багренова мириса. Мало час па опет савијасмо око другог ширег и већег залива, са нешто мало више живота, са неколико лађица с белим једрилима, и са јатима белопрсних и сивокрилих морских голубица. На станици од Кучук-Чесме мало више живота. У Сан Стефану напротив врло мало тога, и ако у њему има пуно по европски зиданих кућа, вила и омањих хотела, те ми се за један тренутак чињаше као да смо пред зидинама „Старога Рима“ а не пред градом који је некада у старо доба волео да се зове „Новим Римом“.