у чудној хармонији. Дуго после тога у бледом свитању зоре угледах изненадно једно парче друма некаквог, и украј друма низ рабаџијских кола натоварених великим трговачким сандуцима с робом некаквом. Возари спаваху испод кола замотани у дугачке гуњеве; биволи зобљаху ниску траву на пустој утрини. На једној коси стадо оваца црног руна. Високо на небу изнад те косине звезда Даница као крупни брилијантски солитер лебди и трепти својом живом и опет меком светлошћу, као да се растапа од радости што се исток почиње да умива растопљеном поморанџом. У свитању зоре видех да је ова мирна зелена пустиња пуна цвећа — на све стране дивљи божур и џиновски турчинак!

У велико је било свануло, и већ помишљах да нема краја трачкој пустињи, кад локомотива зазвижда промукло, и воз се заустави на станици Чаталџа. Пуно низама без војничког држања, и пуно хамала. Међу овим последњим неколико младих људи, који би могли послужити као модели каквом скулптору, који би хтео да длетом из мрамора изведе живог младог Херкула или Тезеја. Један необријан, неумивен, неочешљан, у прљаве дроњке обучени момак нуди мојим Тезејима и Херкулима мале „буреке“ (ћајице), лепиње