духом својим прелазити као у панорами прошлост његову, има особиту драж. Па тек у „Дринопољу“, знати да сте у њему, не видети ништа од њега, и опет видети као у слици сав онај велики и дубоки утисак, који је прва отоманска престолница на европском земљишту учинила на душу и на уобразиље српског народа — у оном мраку видети светле прилике Милеве Лазареве и Маре Бранковићеве, — муњевите одблеске великих, драматичних и трагичних призора, које је историјска промисао изводила у староме Серају једренском — какво ексквизитно уживање! Готово сам у искушењу да почнем описивати: „Путовање по мраку кроз велика историјска гробља!“

Тракија је једна велика утрина без игде и једног дрвета: управо пустиња, зелена и сочна, али тек пустиња. Не верујем да сам на целој просторији од Једрена до Чаталџе видео више од два бедна турска села. Или је може бити железница навлаш избегавала да удара на села и вароши?! На једном месту угледах на пољу, сасвим близу поред железничких шина, неколико ватрица, које колебљивом али руменом зрачношћу озараваху једну групу чађавих циганских черги. Та је номадска слика давала нешто боје и живота оној зеленој и хладној пустињи, и била је с њоме