моју мучи особитом врстом тортуре за коју уобразиље једнога Дантеа знало није.

Била је опет једна нова тортура кад се воз заустављаше по четврт па и по пола часа у Филипопољу и у Једрену, а ништа се од њих не могаше видети до на станици оно неколико лампи које дремаху, и оно нешто мало људи који се полагано кретаху као да и сами дремају, и који — било да су у гуњевима од шајака с јагњећом поставом, било да су у бињишима оперваженим лисичином, било да носе шубарице од црне јагњетине, било да носе туниске фесове и курдистанске турбане, тако фантастички у оној слабој и несигурној светлости изгледаху. Каква тишина за мене, који тек пре десетак дана оставих модерни Вавилон са његовом непрекидном грмљавином од саобраћаја! Чинило ми се да ми оне жмирљиве и сањиве лампе кроз уморно зевање шапућу: „Молимо те, полагано и тихо овуда пролази, јер овај стари град — који је био стар већ и у време цара македонског Филипа — сад спава!“ И у Једрену тако исто: „Молимо те, немој ни кроз прозоре погледати, јер овај некадашњи Цариград уморан и изнемогао сад спава!“

Али њихово спавање разбудило је моје сећање на њихову стару славу. Знати да сте у Филипопољу, не видети град, а међутим