Праћен кавазом посланства, турчином Емин-Агом, отишао сам први пут да походим „Аја Софија Џамиси“. Емин је удесио те нас је на северним вратима од предворја дочекао млад један хоџа, пријатељ његов. Пред вратима, закривеним тешком једном завесом од дебелога сукна, стојао је велики број папуча, кожних и сукнених, меканих и тврдих, малих и великих. Ваљало је најпре да проберемо једне које ће се преко ципела мојих прилагодити мојој нози. Уђосмо у предворје (унутарњи Нартекс). То је висока, дугачка (62 метра) а узана (8 метара) дворана. Зидови су јој од разнобојног углачаног мрамора (учини ми се махом зеленкастог). На високо сведеној таваници неразговетно се опажају слике у мозаику. У мраморном зиду, који одваја ово предворје или овај ходник од главне цркве, имају на северном и јужном крају отворене нагнуте равнине које воде на галерије, а осим тога имају у самом оном зиду, а у извесним одстојањима, троја врата која воде у цркву. Врата на која су цареви и патријарси улазили, у средини су, и виша су и шира од других. У бронзаној греди изнад њих има изрезана књига на којој пише