И опет град гори, и опет Св. Софија сагорева (г. 532)! Ступа на позорницу велики један цар и поред њега лепа, мудра, грешна и опет племенита једна царица. То су Јустинијан и Теодора. Њима полази за руком да обнове ред и мир у царевини, и да утврде свој престо. Захвалан божјој промисли на томе Јустинијан се решава: да па гаришту Св. Софије подигне нову цркву, која ће бити достојан споменик његове захвалности према Богу, а у исто време и видљиви доказ силе, богатства и образованости у царству византијском.

Предање прича да је цару на сну анђео један показао план, по коме треба цркву да зида. Главна је мисао тога плана била: да се начини кубе што је могућно већег пречника, да се издигне на што већу висину, и да при том буде што мање и што лакших подупирача или ослонаца, на којима ће кубе лежати. Ову мисао разрађују у детаљном плану три доиста велика вештака архитекта: Антим из Тралеса, Исидор из Милета, и већ опробани обновилац Аугустеума Игњатије. Цар наређује да се живо сноси потребни му грађевински материјал у Цариград; доносе га чак из Тесалије, из Египта и из далеких крајева Мале Азије. Раскопавају се стари незнабожачки храмови и њихови најлепши