пред очи низ изванредних визија, низ историјских слика и призора!

Далеко у седој прошлости, кроз танку маглу од шеснаест столећа, види се како цар Константин улази с великом славом у град. Враћа се са Васеленског Сабора у Никеји, где је патријарсима, митрополитима, и владикама помогао да савладају јерес Аријанску, и да утврде да је царство и сила и слава Господа Исуса Христа истоветна са царством и силом и славом Бога Оца и Духа Светога. У радости својој сврх те победе цар Константин на првоме од седам брегова Новога Рима, на пијаци пред самом главном капијом од царскога двора, подиже године 326-те Василику цркву (без кубета) и посвећује Светој Мудрости, Светој Софији — не оној за коју кажу да је била мати красним светим кћерима Вери, Нади и Љубави, него Светој Мудрости „Логоса“, „Слова Божјег“, оној мудрости, које је савршено, идеално оличење био Исус Христос!

Ево га други призор: у Цариграду страшан метеж; грађани се кољу; град гори; гори и сагорева до темеља и Св. Софија. Али трудом христољубивога цара Теодосија II. подиже се из пепела нова и још велелепнија црква Св. Софије (год. 415)!

И опет метеж, велика буна, крвопролијће.