каквог Муслуманина! Каква иронија на вратоломну журбу оних живих, који с виком, с клетвом, или баш и с веселом песмом на устима, јуре онуда по води на чамцима, кајицима, једрилицама и паробродима, за земаљским уживањима и за земаљским благом! И каква нежност и каква поетичност у вери Турчина, који на самрти заклиње своје, да му кости сахране преко Боспора у Скутарима, јер су Скутари, и ако далеко од Меке, опет на једном истом земљишту на коме је Пророк Мухамед сахрањен!

Већ сам поменуо да спољашношћу својом Света Софија не чини утисак, какав обично очекују они, који су о њој, а далеко од ње, слушали и спевали, па први пут у Цариград долазе да је очима својим виде онакву каква је. Наравно већ на први поглед јасно је, да је то једна ванредна, колосална зграда. Али су првобитни створ византијских генијалних неимара Турци подупирали тако да кажем „зиданим гредама“, дебелим и тромим, и без икаква архитектонска украса, тако да Св. Софија изгледа као једна џиновска купа од зидина, малтером обложених и руменкасто жуто обојених, зидина без реда сложених око једног широког и спљоштеног кубета.

И опет већ та гломазна громада од зидина, и то спљоштено кубе, очаравају вам