падали на кубе од Св. Софије. И свагда се, чим бих га угледао, само од себе покретало у мени питање: „Може ли бити да је историјска промисао наредила, да Св. Софија до краја света остане џамијом мухамеданском?!“ И свагда ми је тих један глас — глас савести историјске — давао одговор: „Не, не може то бити!“

Није утврђено као несумњив историјски факат, али се прича и верује, да је султан Мехемед II. ушав 29-ог Маја 1453. први пут у Св. Софију, уставио вандалску бесомучност својих Јаничара рекав срдито: „Не ломите, не рушите, не кварите ништа на згради овој! Алах је ето пустио нас, да га у њој славимо, али може он пустити и други који народ и другу веру да га, после нас овде слави!“ Значајно је да сами Турци воле да причају то предање. Оно се добро слаже с општом слутњом Турака, да су они само привремено на земљишту балканском. С тиме је у вези и обичај имућнијих Муслумана цариградских, да своје упокојене носе преко воде, да их сахране на земљишту анадолијском! Колико сам пута видео, како мала једрилица плови полагано но мирном огледалу Златнога Рога а кроз немирну гунгулу од чамаца, барки и кајика, носећи к азијској обали шалом покривени мртвачки ковчег