је Света Софија?!“ Уверен сам да има на хиљаде путника (а нарочито Руса!) који долазе у Цариград само да Свету Софију виде! Прошле године у Августу десио сам се на пароброду, који је са горњег Боспора од Терапије пловио у Златни Рог упоред с једним правим Левијатаном паробродским, који је долазио са Црнога Мора носећи један пук руских пешака у Хину. Чим се Стамбул разговетније могао видети, команданат је заповедио да сви војници изиђу на кров, да виде — Свету Софију! Красни руски „молодци“, у њиховој белој летњој униформи, инстинктивно поскидаше капе и узеше се крстити. Имали су право. Света Софија и данас је православна црква, коју је турска сила заробила, и на силу Бога у џамију претворила. Она четири висока минарета око ње изгледају као четири стражара, који дан и ноћ, из дана у дан, из године у годину, ту стоје и чувају, да им видљиве и невидљиве силе свету робињицу како не уграбе и не однесу!

За мога становања кроз шест месеца у Цариграду свакога дана имао сам по неколико прилика да озго из Пере, или оздо из Галате, угледам свих седам „хумова“ на којима Стамбул лежи. Свакада, нехотице и инстинктивно, погледи су моји прво и прво