за пасом. Види се да се поноси што је лав који чува оно благо што је у колима! Ево гомила Черкеза са црним шубарама на глави, у дугим до земље црним кафтанима с металним „фишеклијама“ на прсима. Ево некаквих дервиша у зеленим кафтанима и високим коничним камилавкама од сурога сукна. За њима иде неколико младих богословаца, Софта, у црним кафтанима и са белим памучним обвојем око сниске тамножуте капе. Један чауш на коњу журно отвара пут кроз гомиле пешака на колском путу; једна затворена каруца следују му; у њима се завалио па дрема постарији човек у црном ефендијском руву, и наравно с фесом на глави. За његовим колима јуре пет коњаника с кратким карабинима у рукама. Кажу то је „префект полиције“ који, од како га ту скоро умало неки фанатици не убише, не излази више без оружане пратње. У оној гомили света, кроз коју „префектова“ каруца безобзирно јуре, пуно дежмекасте господе у црним капутима који су до грла затворени, с глазираним европским „штифлетнама“ и с фесом на глави. То су све „чиновници државни“, који се журе у канцеларије државне у Стамбулу. Бедујини, Друзи, Арапи у свима преливима црнила и ругобе, Турци Османлије, сухи Арављани, Тунислије, Мисирлије,