грдосија човек, у овештаном и прљавом руву једнога Тоске, с високом тојагом у руди. По стасу и личности могао би бити Гренадир-Гардиста на вратима од самог султановог Селамлика; али ето „кизмет“ му уделио да виком и тојагом тера товарне магарце! А, ево сад нешто лепше — сјајно углачан батар с два дивна белца, кочијаш у турском старом руву од плаве чохе ишаране богато жуто свиленом срмом, поред отворених прозора од батара корачају и с једне и с друге стране Арапи евнуси, у црном руву европском, с белим памучним рукавицама на рукама, и повисоким црвеним фесом на глави. Унутра у батару седе три младе и једна стара була. Видите само као један облак од лаког свиленог тула у живим бојама, и изнад тога облака три анђелске главе с детињским осмехом на руменим уснама и у крупним црним очима. Изгледа да им чини велику радост што у оној гунгули коњи морају да иду ходом, и што ђаури пешаци дрско завирују у кола и често узвикују „Ах!“ и „Ох!“ Ево сад једна отворена викторија, с красном младом госпођом у елегантној париској тоалети, и с великим шеширом на коме је читава омања котарица мајских ружа. На боку поред ливреисаног кочијаша седи млад Црногорац у своме народноме руву, с револвером