глади и од беда полу суманутих, који уз ограде моста Султанове Мајке стоје од јутра до мрака, на сунцу и на киши, чекајући да им Алах преко каквог милосрдног човека удели парче хлеба насушног!

Погледајмо на колски пут моста. Ево њиме пролази један ескадрон коњице са црвеним заставицама на копљима. Красни људи и красни коњи! Господски батари и кола „арабаџијска“ натоварена великим сандуцима с еспапом, и кола сељачка натоварена читавим пластовима сена, која биволи вуку, савијају у страну да царским коњаницима оставе отворен прави пут. Али ево четири хамалина, који о две мотке јелове носе велико и тешко неко буре петролеја. Капетан командује и ескадрон савија у лево, да хамалима остави праву линију, јер је стародревна привилегија хамала под товаром, да им се сваки с пута уклонити мора.

Ево иза њих велики број каруца отворених, с пуно господе и госпођа грчких, накићених као да иду некуда по какву невесту. Иза њих ево читав караван од снуждених магараца, који погнутом главом корачају полагано, као да се стиде што чак и мостом једне мајке Султанове морају да вуку цигље, ужетима везане, или и земљу и песак у узаним коничним сепетима. Тера их некакав