је она овде. Лондонци као с неким поносом упућују странце да иду видети саобраћај на „Лондон-Бриџу“ (лондонском мосту). Ја сам га толико пута видео; доиста колосалан; али према тутњави, праски и вики на мосту између Галате и Стамбула сасвим миран и скроман!

Погледајмо по самом мосту. На уласку на њ стоје окретни људи, у белом европском руву а с фесом на глави, који од пешака, коњаника и од коња наплаћују мостарину (по 10 пара од пешака, по 100 пара од кола). Дуж ограда и с једне и с друге стране, на размаку од два до три метра, стоје просјаци и просјакиње. Ево једна Арапка од некуд из Африке, с грозним лицем, пљоснатим носем, дебелим уснама, и као да је црним „виксом виксована“; замотала се у некакву фереџу од боје лецедерских колача, левом руком пригрлила на груди једно мало Арапче, - које се сигра с њеном овратницом од плавих стаклених ђинђува — а десну руку пружила за милостињу. До ње три прљава пса спавају као да су негде на мирном и пустом пољу. Корак два од ње стоји један висок, мршав, црне масти човек, умотан у некакав пругаст вунени бурнус, подигао лице и обе руке у вис к небу, као да се с екстазом Богу моли. Може бити да негова екстаза и