нама лежи други или „унутарњи“ мост; преко њега даље к западу диже се читав амфитеатар од висова, без шума али са сочно зеленим пашама. Него са ове тачке најлепши је поглед на Стамбул који вам с леве стране стоји. Цела дугачка и доста стрма коса дуж Златнога Рога, начичкана је густим гомилама кућа, великих и малих, палата и кућерака, зграда од дрвета и од мрамора. Целом дужином равнине (платоа) коју оне косе подупиру и на својој грбини носе, нижу се и оштро према плавом небу оцртавају: џамије с кубетима и минаретима, да се не зна која је од које лепша и угледнија. Од прилике на средини тога гребена стоји палата Сераскеријата (министарства војног) његова висока кула и тријумфална капија, и још мало даље на запад стоје остатци од старог јединог водовода, испод сводова којега види се плаво небо далеко с ону страну Стамбула. Поглед је тај просто диван, и има само још један који је дивнији, а тај је: видети Стамбул са лађе која долази озго са Боспора, и кад је преливен руменилом сунца па заходу! Онда можете и отвореним очима гледати и опет се у снове заносити. Овде, на мосту Валиде Султаније, то последње не можете.

Доиста је на њему тутњава ужасна. Ако игде на свету има перманентне гунгуле, то