тканином од свиле, или чипком, те много подсећају на кокетне Шпањолке.

Богате Гркиње и Јерменке воле да носе најновије тоалете париске, и између три и четири сата по подне — а нарочито Недељом и празницима — може се у „Великој улици Пере“, као у каквом великом коридору неке огромне палате, видети што најлепшега и најелегантнијега цариградски „ђаури“ имају. Није чудо што млади турски официри, бимбаше и миралаји, као и ефендије и челебије, праве ту улицу објектом својих концентричних маршева!

На тротоару те улице главни је језик француски, али се много чује грчки и турски; јерменски мање, а италијански, који је све до кримског рата био главни језик левантински, још мање. Наравно да је у овом интернационалном коридору и дипломатија — а нарочито млада дипломатија -— јако заступљена. У самој ствари „Велика улица Пере“ могла би се праведно назвати „Улицом Амбасада“, јер осим персијске која је у Стамбулу, све су друге амбасаде и легације или у самој тој улици (руска, француска, шведска, холандска, српска, америчка), или су у непосредној близини њеној (аустроугарска, енглеска, грчка, шпанска, белгијска).