између тротоара и колскога пута. Нико, ни најарогантнији члан „златне омладине“ цариградске, ни најпоноситија кадуна, ни најпопуларнији Мула, ни најученији Муфтија, ни Садр’азам, ни Шеих-ул-Ислам, па ни сама Валиде Султанија, мати Султанова, не би смели, а не би ни хтели узнемирити дневни одмор и спавање паса цариградских по тротоарима и улицама цариградским. Већ на ону лупњаву и ларму пси су навикли па им оне не кваре снове, само ваља добро пазити да нико на њих ногом не стане. Ово је за странце врло незгодно, јер је немогућно у исто време пазити да се на псе не нагази и загревати очи своје на топлим пламеновима из црних очију елегантних Левантинака, којих је „Велика улица Пере“, сваки дан од једанаест сахата пре подне па до један сахат по поноћи, пуна.

По живости саобраћаја, по маси света, по тоалетама жена из богатијег реда, ова улица јако подсећа на париске булеваре. Само што вас та илузија брзо пушта чим нагазите на каквог пса, или већ и чим видите Туркиње у фереџама и турске официре, који као да су свагда на тротоару Перине „чаршије“, кад на дужности нису. Тај тротоар, окупиран псима, а фланкиран европским кафанама и посластичарницама, као да је