што су окусили од цивилизованога живота Западне Европе, а имају и куражи и новаца да таквим животом и на Боспору живе. Ту су и главни, по европски удешени, хотели цариградски, ту европске продавнице (у осталом једва нешто боље од оних у Београду), европски лекари, апотекари, адвокати, књижари; ту главне европски уређене кафане. Главна улица Пере (Grande rue de Péra) сама по себи је једна од цариградских „знаменитости“, коју вреди видети.

Ваља ми признати да је први утисак, који је Цариград на мене учинио, био — разочаранаст! Најпре оне развалине од старих грчких зидина, па онда оне сиротињске куће од дрвета, више или мање повијене на једну или другу страну као да хоће да падну, па оне искривудане, узане и прљаве улице, пуне света махом сиротињски одевеног, пуне мркожутих овчарских нечистих паса, превлађивање феса где сам очекивао шарене турбане и велике чалме, превлађивање црног европског капута, црних панталона и „глазираних штифлетни“, где сам очекивао алватне зелене и плаве кафтане, антерије од индијских и персијских шалова, црвене кожне пусате с дугим ханџарима, жуте местве и црвене јеменије — све то скупа с оном непрекидном