набавио, који истина нису могли да се крену да траже грчку флоту за време рата, али који још сасвим иструлили нису!
Кола наша сад наступају на нову гунгулу у узаној једној улици, дуж које и с једне и с друге стране стоје уски и плитки долапи у којима Грци, Јевреји и Јермени седе и врше „сарафске“ послове. Управо она мала пијаца, на коју се са моста у Галату ступа, и оне уске улице око ње, цариградска су новчана и ефектна берза. Пало ми је у очи и зачудило ме је како је у оној густој гомили људи на берзиној пијаци у Галати односно врло мало Јевреја према броју Грка и Јермена! С муком и с виком отвараше наш Турчин кочијаш пут својим коњима кроз ону масу света. Па онда уз прилично стрмо брдо и све једнако кроз узану и прљаву улицу — која је још узанијом и опаснијом постала трамвајским возовима који кроз њу пролазе, — остављајући на лево модерну палату Царске Отоманске Банке а на десно старинску ђеновљанску округлу кулу од Галате, излази се једва једном на равнину на којој лежи Пера. Тај део Цариграда носи тип европске, управо италијанске, вароши. У томе крају станују Грци, Јермени, Французи, Енглези, Италијанци, у опште странци из Европе и Америке, као и оно нешто Турака
