просјака, хамала с плавим доколеницама белим сукненим тозлуцима, без рукавним напршњацима којима се боја не познаје, и место турбана с танким шареним марамама око фесова. Нарочито и одмах пада у очи како много баштована пролази с великим и високим котарицама о плећима, пуним свакојаког зеља и зеленог варива. Кочијаши имају велике муке да у овој непрекидној гунгули кога не прегазе. Нити је чудно што у Цариграду тако много богаља има! Видите ли успут где какву зграду од тесана камена, која архитектонским бизераријама одскаче од других простих и прљавих кућа, па запитате шта је то, чућете да је то „Турбе“ тога и тога Султана, гроб једнога цара. Тих „царских гробница“ има приличан број по Стамболу, и уз џамије и неколике чесме, оне су му једини украс. Оне само удубљују меланколичан утисак, који се још на станици од Једи-Куле на душу путникову наваљује.

Испод једне високе а узане капије - испод које се две кратке а врло живе улице састају у оштар угао те пооштравају опасности и пешацима и колима — излази се пред лице велике џамије, коју је Таркхана, „Валиде Султанија“ — мати Султана Мухамеда IV-ог пре својих 150 година саградила.