тих зидина, овде и онде наслањајући се на њих, беху гомиле од бедних дрвених кућа: неке од њих посрнуле и само се као чудом држе да не попадају; на некима полупани прозори, решетке дрвене попадале те висе у немогућним положајима, врата разлупана; друге опет полу сагореле. Изгледало ми је да смо ушли у град један који је ту скоро издржао дуготрајну опсаду и бомбардање. Зар смо већ у Цариграду, и зар је ово Стамбул?! О томе није већ више могло бити сумње јер се заустависмо пред станицом од Једи-Куле, који је један од квартова стамбулских. Јест, са ових обрушених високих градских зидина, овде и онде обраслих у шибље, дух старе пропале византијске царевине поздравља путнике меланколичним ћутањем, тако речитим у свом мирном достојанству! Штета што прве речи, којим нас на прагу цариградском османлијско царство поздравља, нису друге које него баш: „ Једи-Куле“! Оне нам намећу успомене мрачне, крваве, грозне. Од „Седам Кула“ које је Султан Мехемед, Освојник Цариграда, сазидао на углу, на коме се приморски зид састаје са зидом сувоземним, ено три у развалинама. Али још стоји кула, у којој су затварали амбасадоре страних држава кад год би се рат огласио; још стоји авлија,