У Сан Стефану очевидно станују људи који немају потребе да првим јутарњим возом јуре у Стамбул. Мора бити да не знају како дивно изгледа огледало Мраморнога Мора кад се у њему плаво небо, обасјано јутарњим сунцем, огледа, и какав чар лепоти његовој дају Принчевска Острва и у даљини венци анадолијских планина који свој снежни Олимп стидљиво али неуспешно заклањају танким велом од румене маглице — јер да знају за ту лепоту они би, чини ми се, свако јутро чак и босоноги пролазили од Сан Стефана до Макри-Кеја! Да л’ сам мислио и шта сам мислио о Сан-Стефанском прелиминарном уговору грофа Игњатијева, не треба ни да вам казујем!

Макри-Кеј је село на обали Мраморнога Мора, једна интересантна мешовина од сиротињских кућа и европских вила. Некада је ту негде била палата Хебдомон, пољски дворац византијских царева, у коме су се, враћајући се са срећних војних похода, одмарали док се у граду спреми све што је требало за свечан улазак. Тек почех да изводим себи слике таквог једног триумфалног уласка у град, кад воз наш прође сасвим близу поред неких обрушених и опалих зидина градских. Римска танка цигља и римски малтер провириваше из њих на све стране. Испод