једва чека, а да би се довршила служба божја.

Архиепископ подијели пастирски благослов и потпуно одријешење, онда запјева „Тебе Бога хвалимо“; по тому цар крене низ цркву, као што је и дошао, пут кнежева двора. — Кад је био до великијех врата, усудиће се двије думне, те се утискују између великаша, да их види владар, као да ће му се поклонити. Старија ће шапатом младој, да је чује цар; — „ Пресвијетла се круна мало сјећа онога турнира у Призрену... “ Била је мрка у лицу и гледала као бјесомучна. Цар се окрене пут оне стране и попостане, као да се нешто згодило, па се прекрсти на вратима, и нешто ће у себи, а благо му лице постало нешто суморно. Думна се одмах уклонила с пута и сама ће собом: — „А сад да зна како га пратим по свијету као бијес...“ Није се ни сјетила у оној очајној борби душе и у тискању између народа, да јој нестало младе думне, која се придружила фра Фабијану и Домањи, те ће брже из цркве, на мала врата, пут Дрварице, гдје је била справна галија... И завезла се у пучину пут Италије, а тад истом каноник проговорио устрављеној Елизабети: — „И тако сам те, свијетла госпођо, ослободио од напасти, јер је баницу свладала