од бисера, а низ прси царски орлови. Цар никако није допустио да га прати почасна стража, те је остало у Цавтату до триста маћедонскијех копљаника. Иза њега ће ступити у пратњи чеоник Вукашин, протоспатар Никола, отац Јанићије и добар број двораника и вјернијех слуга, а к њима се придружили, ради почасти, и поклисари Албрехта II., њемачки вођа Палман и гроф Менхарт са својијем момцима. Народ све кличе урнебесно... Цар је блажен и око себе погледа, те је увјерен о срдачном причеку. Провешће га мимо величанствени кнежев двор у нову цркву Св. Власи. Он ти у понизности пред црквом замоли сенаторе да затворе небницу и онако просто уљезе у цркву, а да би целнуо моћи од помоћи. Ту ће на врата главом архиепископ, а с њиме канонички капитуо, те ће на маштрапи пружити цару крштене воде и часному оцу Јанићији, који је у раси и под камилавком, као прости јеромонах, само му на копрени поврх камилавке бијели крст. У цркви је први пут заударало оргуље, а с једне и с друге стране су властела и владике. Цар ступи богољубно пред отар, да се помоли с царицом и свијетлијем синком, а у то ће пред царицу Славе, као вила у бијелу, и предаће царици мирисну киту цвијећа: — „Милостива