и мучан, па ће га завршити часни отац Хелије: — „Дубровнику је живјети народнијем животом, а сутра баш ступа у ново доба, у живот, те ће остале сусједе држати само као пријатеље, али нигда се не ће ослободити једнога туђина, да буде измећаром другога... Дубровник хоће да буде, уз Душанову љубав, свој!“ — И овако се свршио посјед.

XIV.

У ручање доба, на Свисвете, трубље затрубе на свијем тврђавама, а на црквама звона зазвоне и заставе затрепере. Сунце сјаје као у прољеће, а море је тихо и осјева се као зрцало. У природи је прави склад. Ово ти је најсвечанији дан, што га је Бог дао! Народ ће весело: — „Ево нам Цара!" — И галије су летјеле испред Локрума, а на Дрварицу прама кашћелу ишетао у сусрет кнез и сенат у свечаном руху, те и архиепископ у плашту, с капитулом и с осталијем свештенством. Ето цареве галије на поглед зидина, прама св. Ивану... Четири позната нам властелина: Џиво Цријевић, Шимун Бенешић, Андрија Лукарић и Марин Лукарић-Бунић разапели небницу од плаве кадифе, а на њој