преда њ Млечић као пред свога откупитеља. Нама је јадна нада у Угричића, каонути што нам је по свему далеко, а особито по језику и по срцу. Нама се је држати свога, па ће бити у том величина града Дубровника, чије ће име и област синути под очинском владом мирољубивога цара, а и Славе је чедо нашега града, и све је справно за наше благостање, да се шири моћ и господство Дубровачке области по мору и по суху“. — На то прихвати Домања: — „Угричић нам је ту у сусједству, у Напуљу, а цар се не ће ни обрнути у нашијем зидинама, јер га нека неодољива сила притеже пут истока, па ћемо тако остати инокосни, без игдје икога — и пригрлићемо Лоиша објеручке, јер нам је за леђима бан Стјепан, па не знам што би Дубровник најприје изабрао...“ Деша: — „Властелине, канониче!... Из тебе проговарају отајне зидине манастира Св. Кларе... Једном ће се казати, да је Бобалић био мудар слуга бана Стјепана, али у тој својој мудрости заборавио је на свога Св. Власи, што није допуштено ниједноме Дубровчанину!...“ Ово је мучно било Домањи, а и фратру. Тајна је ето прешла и у двор Минчетића, а да како, за то је знао и архиепископ, каонути прво духовно лице. — Сад је разговор некако постао напет