морија, али у здравље царево опочинућемо једном и с миром ћемо барем молити Бога“. — На то рече своју фра Фабијан: — „Бачена је коцка преко Родопа и цару је исток отворен! За запад му девета, па је Дубровнику у се и у своје кљусе, што нам јамчи ново пријатељство с Каравлашком...“ А Матко: — „Ти се вараш, духовниче, цару је Дубровник алем камен, и доклегод му на рамену свијетла глава, он га не ће нигда за нигда оставити. Млада ће царева невјеста, духовна кћи града Дубровника, вазда мислити на нашега Св. Власи и бдиће као андио стражанин над зидинама овога града, те ће уживати слободу до божје воље. Другога му покровитељства и не треба...“ Прихвати архиепископ: — „Све кршћанство хрли под покровитељство моћнога владара, па ето су јутрос на нашој галији кренули и свијетли гости с хладнога Дунаја, да се поклоне цару и замоле га да би им био заштитником у невољи. На галији су поклисари војводе Албрехта II., њемачки вођа Палман и син грофа Горичкога Менхарт. У својој невољи и свађи најволе да их помири и тјеши моћни цар српски, те му и ови Нијемци признају првенство на истоку и на западу; а камо ли не ћемо ми синови истога народа? Кад би се то иначије радило, био