фра Фабијану, госпођа се Каталена Николица некако снебивала, као да јој у велике било стало, а Грегорије Гојславић и војвода Страхиња Вучинић били су равнодушни, па регби да су се томе одавна и надали. — Вијест је за час омела разговор, те први почне каноник: — „И та је игра свршена! Ето Богу хвала, да ми је по нешто одахнути и пристати на једном мјесту, јер сам утр’о пете скићући се од немила до недрага, од двора до двора...“ На то се сви грохотом насмију, а Вучинић рече лакрдију: — Да, нијеси пристао као ни коњски реп о иљинштацима!..“ Погледаће га мрко Григорије и пољепшаће ону крупну: — „Каноник и збори и твори, па весела домовина кад има такијех синова, а Босна га поносна кује у звијезде, каонути мудру главу, прво свијетло лице уз баново кољено...“ Фра Фабијан се некако по обичају угризе за уста, а то је обиљежје, да му је јако жао на то ласкање. Хоће да проговори, али се брже домислио и ујио се за језик... Прихвати пречасни отац Хелије Сарака: — „Долази нам сутра добри цар с гранчицом маслине, а то је баш велико весеље за свакога! Када Давор давори, врата су знања затворена, те нема весеља и добростања у народу, а до сада нас ископа тешки рат и црна