„... и не уведи нас у напаст, ослободи нас ода зла — амен“ — а баш се онај час с Дрварице одријешиле двије танке златајли-галије, те ће пут Цавтата пред цара Душана Џиво Минчетић, Јунио Соркочевић и Паше Гучетић, да га часно причекају и довезу с царскијем двором у владајући град Дубровник.

XIII.

„Тако ти је брзо стигао Никола Лукарић из Каравлашке, тому се баш чудити...“ А архиепископ Матку Минчетићу: — „У истину, властелине, Никола може поносито кликнути каоно Цезар: veni, vidi, vici (дођох, видјех, побједих!) Донио је од краља Влајка четири писма: за цара, за Уроша, за наш сенат, четврто је за тебе, а у њему је (каже се) писмо и за Славу... То ти је, госпару, од части! Навлаш се весели на те радосне гласове Република Св. Власи...“ Овај се говор започео на посједу у архиепискову двору, иза Стоне цркве, на Пустјерни, у очи царева доласка у град. Свему се томе Матко учинио невјешт, а тако и госпођа Деша, дапаче се у својој скромности и зашитковила. Сви су се погледали, а каноник је Домања као намигнуо